Везе за цијели живот – ИН МЕМОРИАМ Драган Ратковић Дада

Аутор: Весна Стајић
26.03.2021. - Фудбал

 Тужно је што је овај свијет постао такав да у њему трају само актуелне ствари. Може ли се то промијенити? Искрено се надам да може.Ова времена ме натјераше, хвала им на томе, да  се копрцам у покушају, да у свом свијету створим идеје које ће трајати, дуже од једне сезоне или животне фазе.Један топли искрени разговор ме врати у нека, само физички далека времена. Заједно се присјетисмо човјека који нас је повезивао и који нас још увијек повезује , мада није међу нама, и мада смо већ годинама на три различите стране свијета.Драган Ратковић – Дада је, нећу рећи био, јер не осјећам тако, осјећам да јесте, наш безусловни пријатељ.Дуги низ година је играо у Невесињском Вележу. Сјећам се дијела тог времена као да је било јуче.Сретох га на дворишној капији, спортски обученог, како љуби своје дјевојчице. “Кренула ја на кафу, а ти оде на тренинг?”

“Само ви уживајте, имам утакмицу”, рече и замаче низ улицу .

Колико ме сјећање служи, играла се утакмица против Херцеговца из Билеће. Знам  да је Вележ однио побједу, а резултата се не сјећам.

Више се сјећам скандирања његових дјевојчица по дворишту које су увјежбано  понављале: “ Вележ, Вележ!”

Увијек је Дада имао времена за нас пријатеље, за дружење, за спајање заљубљених у свом дому у та тешка времена. Једина ствар због које је остављао све у други план, наравно осим породице, је био фудбал.

Далеке 1980-те је почела његова и Вележова прича. У клуб га је довео тадашњи тренер Вележа, Зело Радуловић. Одмах по доласку у клуб видио се његов таленат. Од почетка до краја своје фудбалске каријере играо је лијевог бека и био стандардни играч на свим утакмицама. Као и свима нама што се упетљао у живот и Даду је рат прекинуо фудбалску каријеру.Ратне и животне борбе преживљава као и остали у овом нашем брдовитом Невесињу.Дали је то судбина или не знам шта би било друго, свој живот наставља у Италији са својом дивном породицом.Ту остаје, на жалост, заувијек.

Стари клупски другови само по лијепом памте свог пријатеља. Често испричају једну анегдоту везану за Дада. На име, када би га упитали шта има од дјеце он би се осмјехнуо и рекао: “Прво је женско, а друго цурица.”

Дада није више међу нама, али желим да остане овај дјелић приче о њему, забиљежен мојим пером .Заслужио је !

И као што наш заједнички пријатељ у нашем топлом разговору рече:  “Дада и његово безусловно пријатељство пуно ми недостају. Ипак, временом се рађа у мени све јачи осјећај да они нису нестали, него су промијенили облик.Ту су негдје…, живе и он и његово пријатељство!”

Сматрам да је пријатељство огледало нашег срца и душе. Сретан је човјек који има оданог, искреног пријатеља. Пријатељ нам даје осјећај вриједности и успомене за читав живот. Увијек можемо бирати с ким ћемо се дружити и мишљења сам да не заслужују сви наше вријеме нити повјерење. Али, пријатељ који то дјелима докаже, свакако да је вриједан чувања. Иако сада имамо неке нове обавезе, пријатеље не бисмо требали заборавити, а ја идем пронаћи папир и створити још једну успомену.

Коментари
Издвајамо