Три корне … пенал!!!

Аутор: РМ Радио Требиње
21.04.2021. - Фудбал

Ако ће сваки требињски (сада већ средњовјечни) мушкарац искрено да призна ко или шта му је била прва Љубав, онда ће рећи – фудбал. Никаква Сања из првог 3, Самра из другог 2, Коса из трећег 1….

Не, не, не. Прва Љубав је била фудбалска лопта.
Макар је тако нама у Мокрим доловима било.

Одрасли смо у том идиличном насеЉу, а фудбал смо играли на пијеску између зграда.

Касније су се Мокри долови изграђивали, паркинзи асфалтирали, упознавале поличке ледине, али тај искрени прави фудбалски шмек имао је само и једино тај пијесак иза зграде.
Један опис фудбалског терена свео би се у двије три просте реченице. Голови су били, или комади цигле или елемента или макар два обична, додуше мало повећа камена. Избројало би се десет стопа и утакмица би кренула.

Правила су била врло једноставна. Онај ко је имао лопту, звали смо је фудбал, био је апсолутни господар времена и простора.

Правило број 1- не сједај на моју лопту, постаће јајаста.

Правило број 2 је било врло варијабилно. Голман је био или најдебљи, или најсмотанији, или најмањи (нови колач). Осим у Микијевом случају. Он је био као мачка. Правило број 3 кратко и сада актуелно – три корне пенал, уз додатак да нема корне од голмана. Правило 3А – није пенал ако је била рука уз тијело. Е то је тек била тешка одлука. Апсолутно никада се екипе нису могле сложити ко је крив за пенал.

Правило 3Б из енца се не „пика“ гол.

Правило 4 – увијек се игра до 10. Једино ако падне мрак или мајка са прозора не викне – “вечера!”.

Правило број 5 – онај који подере кољена, а то је био баш чест случај, заштићен је као крава у Индији. Одмах шутира пенал без обзира гдје је фаул направљен.

Правило број 6 – то је било мало компликовано правило. Лопта је знала често да оде испод заставе или фића, понекад фијата. Ко се први сагне и дохвати је, лопта је за његов тим. Осим кад оде испод Исметове кафене спуштене шкоде. Ту би знала бити заглављена и по неколико дана. Једноставно, нимало компликовано зар не! Дајмаут (оп.а.тиме оут на енглеском) је била врло честа команда. Тада би се одлазило до прве комшинице, обично баке, која је сваком дјетету дала воде колико је ко могао да попије. А били смо безобзирни. Врискали смо колико дјеца могу да вриште. Шутирали по милион пута у чика Трилове персијане, лопта би упадала код чика Божа на балкон.

Јел’ мислите да се неко на нас тада наљутио?

Боже сачувај. Увијек су ти дивни Људи били са осмјехом на лицу. Мислим да се таква доброта више никада родити неће. Сјећам се да сам добре батине добио када сам “шпицоком, из прве” погодио малог Орхана кога је мајка водила код зубара. Боже како се Орхо дерао. Кад је он престао да плаче, почео сам ја. Чини ми се да сам два дана плакао.
Кад се мало одрасло, онда се почело шутирати на ливади иза пекаре, на паркингу код Љекобиља, у Полицама…

Стасавало се и напредовало…Кунем вам се да смо били одлични фудбалери. А, ето нико од нас, није постао онај прави, како би се некада говорило, „изистински“ фудбалер.

Осим Вање.

Вања нам је свима био идол.

И момчина и играчина.

Вања Гудељ.
Године су пролазиле, полако смо се расеЉавали. Одлазили куд који. Неки су и остали у Мокрим доловима. Пјешчаног терена готово више и да нема. Али и дан данас, кад год прођем туда, сјетим се безбрижних дана, и Зоке, Бокија, Чобија, Микија, Микија са стадиона, Аде, Чеља, Света, Милијана и свих осталих „мајстора“ фудбала.

Нема више ни старог комшилука, ни старих добрих Људи, ни радости коју гол донесе.

Али остала су прелијепа сјећања, које ни вријеме не може да одузме…

Коментари
Издвајамо