Док се у саопштењима гради утисак озбиљног системског заокрета и „нове епохе развоја спорта“, стварност већ одавно има свој тихи, упорни правац – и он се не зове развој, него постепено пражњење терена.
У документима ће све изгледати уредно: стратегија, приоритети, радна тијела, међуресорна сарадња, школски спорт, инфраструктура, струка. У пракси, међутим, спорт одавно није равномјерна мрежа, него концентрични кругови у којима центри расту, а периферија се полако гаси.
Мале средине су ту најосјетљивије. Не зато што нема дјеце или талента – напротив – него зато што систем не зна шта да ради са њима након што се појаве. Скаутинг је све рјеђи, готово симболичан, више случајност него политика. Таленти у раној фази одлазе, често прије него што уопште добију прилику да се развију у свом клубу или средини. Оду рано, тихо и без велике приче – јер систем их не чека.
Оно што остане у локалним екипама често је комбинација ентузијазма и нужде. У недостатку стручног кадра, тренерске улоге преузимају људи чије је знање, у најбољем случају, недовољно системски надограђено, а у најгорем – озбиљно упитно. И ту почиње зачарани круг: млади се не развијају како треба, резултати изостају, интересовање пада, а онда се као „рационално рјешење“ гаси још један клуб или секција.
Тако се ствара парадокс: док се у стратегијама говори о унапређењу стручног кадра, у пракси исти тај кадар постаје све ужи, све оптерећенији и све усамљенији. Спорт се формално „развија“, али се у суштини сужава – и географски и кадровски.
Зато је тешко не примијетити дозу ироније у свим овим најавама нових стратегија. Јер док се на папиру црта систем који треба да задржи дјецу у спорту, у стварности их систем најчешће губи на самом почетку. И док се у кабинетима говори о развоју, у малим срединама се већ одавно одвија другачији процес – тихо сужавање, гашење и одлазак, без много стратегије, али са врло јасним резултатом.
