Стефанов пут до звезда

12.01.2021. - Фудбал

Већ деценијама из Требиња бисери фудбалске игре афирмацију траже негдје на страни. Много би нам требало да поименично набројимо све али веома мало када би помињали оне који своје мјесто под фудбалским сунцем нађоше у Црвеној звезди. Један од њих је и Стефан Гудељ, дијете ФК Леотар, дјечак који, како кажу стручњаци много обећава. А када у све то уградимо једну велику дозу пожртвовања водјећемо да је пут успјеха једини могући пут.

У Црвеној зведзи сам већ ти године. Играо сам у ОФК Београду, ту ми је био тренер Никола Ђуровић и са њим сам на турниру Цин Цин Куп на Златибору био најбољи играч за моју старосну категорију. То ми је, практично,  била одскочна даска да пређем заједно са тим тренером у Звезду. Играње у црвено белом дресу ми је све на свијету! Вјерујте, највише бих волио да једног дана препуна сјеверна трибина изговара моје име. То је сан сваког играча коме је Звезда у срцу! Много је још рада и искушења преда мном, али вјерујем да могу достићи свој сан“, прича Стефан за Херцегспорт.

Млада нада Црвене звезде игра, како нам рече, на позицији предњег везног а може да одигра и задњег везног, а колеге и саиграчи су га, како нам рече, одлично прихватили!

Иако још дјечак, режим живота му је много другачији од његових вршњака.

Ујутро рано устајем око 7, морам се припремити за тренинг који обично почиње око 9 и траје два сата. Послије тренинга морам кући да се спремим за школу која почиње у 13 часова.Из школе долазим око 17 часова, ручам и мало одморим па радим задаћу. Увече урадим вјежбе снаге и идем на спавање јер ме сутра очекују нове обавезе! И тако сваки дан.

Љубав према Црвеном бијелом дресу није случајна. Како би то навијачи Црвене звезде рекли: „Ушло у крв и довиђења!!!“

За Црвену звезду навијам од малих ногу а то ми је мој отац пренио јер је он исто навијач Звезде! Волио бих да прво заиграм за Звезду јер је то сан сваког играца коме је Звезда у срцу, а ако се yкаже прилика за вани онда бих волио да то буде Тотенхем јер после Звезде навијам за њих“, говори нам Стефан.

Знајући колико се цијела породица пожртвовано односила како би помогла да Стефан дође у Србију и тренира на европском ниву, неминовно је било да питамо и стефановог оца Жељка да нам каже како је све то текло. Наравно из угла родитеља.

Тешко јесте али морамо бити посвећени породици јер је она на првом мјесту. Ове године смо морали да се дио породице пресели у Београд, да Стефана упишемо тамо у школу и да се напокон посветимо правом тренингу јер смо скоро три и по године ишли сваки викенд за Београд и враћали се назад.То је било баш напорно и убитачно како за њега тако и за мене. Јесте тешко, пола фамилије нам је остало у Требињу а ми смо морали да се преслимо у Београд. Морам да напоменем да је Стефанова мајка у инвалидским колицима и  тежак инвалид и то нам је мало отежавајућа околност али мора се напријед. Наша опција није никад била предаја! Само напријед“, говори нам Стефанов отац Жељко.

Много је још рада пред Стефаном, много изазова, мукотрпних тренинга…. Како је неко једном написао, „што је тежа битка, слађа је побједа“. А Стефан је дјечак за побједе. У црвено бијелом дресу…

 

Коментари
Издвајамо