ЗБОГОМ, РАЈКО
Постоје људи чији одлазак не стане у једну вијест.
Не стане ни у неколико реченица, ни у набрајање година, утакмица и функција.
Јер иза њих остане нешто много веће – остане човјек.
Са тугом се опраштамо од нашег великог пријатеља Рајка Митровића, дугогодишњег фудбалера требињског Леотара и некадашњег ФК Алат, фудбалског судије и делегата Фудбалског савеза Републике Српске.
Али прије свега – човјека и људине.
Рајко је припадао оној генерацији која је Леотар носила као дио себе. Није тај плаво-бијели дрес био само комад спортске опреме. Био је љубав, припадност и завјет једном граду.
А када су дошле тешке ратне године, када је много тога утихнуло и када је било тешко мислити и на обичан живот, а камоли на фудбал, Рајко је био међу онима који нису дозволили да се угаси Леотар. Међу онима захваљујући којима је клуб опстао и сачувао своје име за генерације које ће доћи.
Касније је остао уз фудбал – као судија, делегат, спортски радник. Остао је уз терен, лопту и људе којима је фудбал био више од игре.
Ипак, када једном прођу све утакмице и када се забораве резултати, остаје оно најважније.
Какав си био човјек.
А за Рајка ће многи рећи исто – добар човјек. Пријатељ. Људина.
Зато данас Требиње није изгубило само једног свог фудбалера и спортског радника. Отишао је један од оних тихих, драгих људи које годинама срећемо и некако вјерујемо да ће увијек бити ту.
Неће више Рајко крај терена пратити неку нову утакмицу Леотара.
Али ће остати прича о њему.
У сјећању пријатеља.
У причама старих фудбалера.
У плаво-бијелој боји коју је волио.
И у овом нашем требињском камену који најбоље памти своје људе.
Почивај у миру, Рајко.
Нека ти је лака требињска земља коју си толико волио.
А тамо гдје нема посљедњег судијског звиждука и гдје утакмице никада не завршавају – нека те сачекају твоји стари саиграчи и пријатељи.
Збогом, пријатељу.
