Буде тако играча који кроз Леотар прођу а оставе не само играчки него и људски траг.
Ма шта траг…
Печат.
Један од њих је био голман Александар Божовић, голман који је Леотар волио више од већине Требињаца. Био шампион са Леотаром.
Сјећам се, са породицом је живи у Хотелу Леотар, живио са нама, дисао са нама, гинуо за Леотар.
Приликом једног од интервјуа, притрчава нам дјечачић, живахан, разигран, лијеп ко јабука…. Гледа у мене оним лијепим, паметним очима и смије се.
Завршили ми разговор а ја велим Божовићу. “Овај мачак мора да је твој”.
“А јес јаране, видиш исти ја”, насмијасмо се обојица.
“Како се зовеш?”, упитах га.
“Милош”, он одговори и упита “а шта ти је ово?” И показа прстом на диктафон.
Објасних му, а он отрча, нађе неку своју лопту и оде низ терасу.
Тај дивни дјечак је доживио несрећу. И сви су се ујединили да му помогну.
Нада увијек постоји….
Да Милош поново потрчи, да проговори, да шутира лопту… окрените 1414.,
Ако сте мислили да попијете кафицу данас, одиграте тикет на кладионици, изведете цуру на кафицу или колкаче. Макар данас прескочите.
Окрените. Молим вас 1414.
За Милоша….
