Некада смо их гледали као јунаке са пехарима у рукама, са шалом око врата на утакмицама Црвене звезде и Леотара и блатом до кољена. Данас, у Мокрим Доловима, гледали смо их као јунаке једног другог времена — не мање важног, можда чак и већег. Јер није лако доћи послије толико година, обути патике, изаћи пред публику и срести себе младог у сјећању, у фотографији, у успомени.
То што се данас догодило није била само утакмица. То је био повратак. Повратак у вријеме када се знало ко коме додаје, када се знало ко коме чува леђа. Повратак у године кад су терени били прашњавији, али срца пунија.
Повратак у дјетињство.
У љубав према игри.
У повјерење међу друговима.
На једној страни екипа са старе фотографије „Никад није касно“. На другој — „Борачка“. Иза сваког имена прича. Отац и син на истом терену у истом дресу. Бивши капитен који сада хода спорије, али се и даље сјећа сваке позиције. Бивши голман коме се публика и данас клања. А изнад свега — слика из 1981. године, постављена поред терена као икона на зиду — да нас подсјети да вријеме не може све однијети.
Наравно, фудбал се играо. Било је голова, дриблинга, радости, а на крају — побједе Борачке. Али нико данас није изгубио. Јер оно што је остало на терену — то је нешто што се не може избројати у головима. То је било у срцима. У сузама које су се стидљиво брисале са краја ока. У загрљајима који су трајали секунд дуже него што се обично грли. У шаптањима: „Јеси ли ти онај што је дао онај гол у финалу?“
И наравно — у помоћи. Јер све ово се играло за Аницу. За једно људско биће које данас води своју, много тежу утакмицу. И побјеђује. Уз нас.
„Класа је класа,“ рече Стево. И додаде: „Али кад се класа сретне са срцем — онда настаје чуда.“
Вјерујемо му. Јер данас, у Мокрим Доловима, сви смо били дио једног малог чуда. И нека тако остане — и сутра, и прекосутра. Док год има срца, има и игре. И док год има игре — има и наде.
