Лични угао: „Ћутање раздваја људе“

Аутор: Весна Стајић
21.12.2020. - Фудбал

Гледам свијет око себе и схватих да требам да проговорим.У овом свијету трају само актуелне ствари.Комешам се у том свијету, не могу да ћутим…

Можда је прошло вријеме када су људи једни друге инспирисали,али вријеме је релативна ствар.Прошло је пуно времена,не знам ни гдје је сада мој друг из дјетињства ,а помисао на њега и на то “вријеме “ме инспирисала да ово пишем.

Децембарска недјеља,игралиште на Килавцима у Невесињу пусто.

Шта се десило?

Не трудим се ни да пронађем одговор јер моје мисли одоше у тако давне осамдесете.На овом мјесту није било игралишта,али било је дјеце.Данас је ту игралиште,али нема дјеце.Времена таква…

Несвјесно ми поглед одлута према згради, на балкон на петом спрату и угледах дивну старицу како ми маше.Толико пута нас је у дјетињству та жена заштитила и сакрила наше мангуплуке.Осмијехнух јој се и махнух.Са тог балкона би њен син,а мој друг само “звизнуо”,а наша килавчанска раја би се створила на том мјесту које је данас игралиште.Није нама требало игралиште, имали смо све, љубав, слободу и сво вријеме овог свијета.Имали смо машту,чисту здраву дјечију машту,коју смо претакали у снове,а потом живили те снове и остваривали их.Истина, неко мање ,а неко више.Он је остварио своје снове.

Да баш тако.

Сјећам се те априлске недјеље 86-те.Тих дана на постојећа два тв канала само се причало о Чернобиљу.Људи су се плашили посљедица катастрофалне експлозије,плашили су се зрачења ,па су нам родитељи уводили забране излазака.Сјећам се да смо се кришом извукли из куће и нашли код његове зграде.Сједили смо на некаквом старом картону и чекали Слоба,Славенка,Миру и Микија.Причали смо и планирали будућност.Одједном он устаде и шутну лопту далеко према импровизованом голу.И сада ми одзвањају те ријечи:

“И када једног дана постанем познати фудбалер нећу дозволити да ме слава понесе, да заборавим наше пријатељство,наше дружење”.

Ћутала сам и вјеровала.Прошле су више од три деценије ,а ја и данас вјерујем у те ријечи.Остварио је он своје снове давно.Постигао је што је себи зацртао.Остварио се на сваком плану.

Ове децембарске недјеље схватих управо оно што у наслову пише и одлучих да прва проговорим.

Ово је прича о Предрагу Пажину међу килавчанима познатом као Пажи.

О Невесињцу ,српско-бугарском фудбалеру чију званичну биографију сви љубитељи фудбала знају.

Ето,ја пожељех да прва  прекинем “ћутање”.Ваљда је тако у реду,неко мора први.

Ако вас даљина раздваја не дозволите да између вас завлада ћутање.

 

П.с. за оне који евентуално не знају

Предраг Пажин је рођени Херцеговац, Невесињац, Србин, „партизановац“ и Бугарин, који је штошта прошао у играчкој каријери, али му је најдражи дио његовог фудбалског пута везан за Београд и Партизан. С обзиром да је Југославија посљедњи пут на Европском првенству наступала 2000. године у Холандији и Белгији, Пажин је уз Златомира Загорчића и Зорана Јанковића, један од посљедњих српских фудбалера који је наступао на шампионатима „Старог континента“.

По окончању играчке каријере у којој је осим Партизана и Левског наступао за Коџаелиспор, Спартак Плевен, Гуоан, Шахтјор, Шендонг и Локомотиву, посветио се тренерском позиву.

КАРИЈЕРА
Вележ Невесиње, Сутјеска Никшић, Рудар Пљевља, Партизан, Левски Софија, Коцаелиспор, Спартак Плевен, Гуоан, Шахтјор, Шендонг, Локомотива

Коментари
Издвајамо