Ако гријешим – нека ми буде опроштено, али истина ме гони да говорим.
У овом граду као да је неко прије рата угасио свјетиљке историје
и разбио стакла архива.
Причали су ми, и вјерујем том гласу, да су „ослободиоци“, у октобру 1944. док се још осјетио барут у ваздуху, хартије наших ђедова, бацали на кола као старо сијено,па их палили да се дим
дигне изнад Требишњице и прекрије сјећање.
Што је преживјело, отишло је у Мостар, Дубровник, Цетиње.
У Требињу – танко.
Као да је град остао без свог огледала.
А ипак – постоје слике.
На првој — стари, најстарији, Леотар, момци са шеширима и чврстим погледима, као да већ знају да ће историја бити немилосрдна према њима.
На другој — спомен-плоча на Полицама, имена оних који су отишли вођени једном идејом и више се нису вратили.
Партизани.
Слава им.
Али истина није једног гласа.
Истина је као стадион у сумрак, пун шапата.
Јер Леотар нису чинили само они који су носили једну капу.
У његовом дресу трчао је и Милорад Р. Видачић, жандармеријски поручник, касније капетан и командант Требињског корпуса ЈВуО.
И он је волио Леотар.
И његови саборци.
И многи који нису стали ни под једну заставу осим под ону плаво-бијелу, са грбом Леотара на грудима.
И нема их на плочама.
Леотар је основан 1923, кад су Требиње и камен још мирисали на вјековима чекану слободу.
Примљен је у Сарајевски Ногометни Подсавез 1925.
И, ево, прешли смо сто година без да нас је ико питао чији смо.
На трећој слици — господа и легенде: Перо Николић, Милорад Мигo Братић, Шериф Пиводић, легебндарни играч Црвене звезде
Бора Костић, Кемал Шеховић…
Лица која су знала да фудбал није политика, него судбина једног града на трави, од гола до гола.
И зато пишем.
И зато говорим.
И зато ћу говорити.
Леотар није ни црвени, ни жути, ни зелени…
ни овај ни онај.
Леотар је плаво бијели — Требињски.
И нека тако остане докле год се лопта котрља између Требишњице и Леотара, између камена и неба.
Здраво ми остали.
