У четвртом колу Прве лиге Републике Српске, под свјетлима невесињског стадиона, исписана је још једна неизвјесна али по домаћина успјешна спортска прича. Фудбалери Вележа савладали су Славију из Источног Сарајева резултатом 2:1, у утакмици која је подсјетила на старе фудбалске приче – борбу, преокрет, вјеру и награду за истрајност.
Прво полувријеме било је као пролог драми. Домаћи су више имали лопту у ногама, плели акције и тражили пут кроз чврсту одбрану гостију, али као да је нешто недостајало да се испуни чаролија. И једни и други уписали су по велику прилику, но мреже су остајале нетакнуте, чувајући напетост за наставак.
А онда – хладан туш. У 49. минуту Ристановић је искористио први прави пробој Славије и послао лопту иза леђа голмана Вележа. На тренутак је стадионом завладала тишина, као да је вјетар застао у грудима навијача. Од тог часа Невесињци су заиграли као једно тијело, као да је сваки играч носио и своју и туђу жељу.
Талас напада ваљао се према голу гостију, и у 80. минуту награда је стигла. Бокић је одмјерио ударац са двадесетак метара, а лопта је прохујала кроз ваздух и зауставила се у мрежи. Ерупција радости, загрљаји на терену и трибинама – Вележ је поново дисао пуним плућима.
Само пет минута касније, послије беспрекорне тимске акције, капитен Драшковић ставља печат на причу. Сигуран, прецизан, одмјерен – као вођа који најбоље зна када је тренутак да поведе. Лопта у мрежи, резултат 2:1, и осјећај спортске правде.
Вриједно је рећи – овај тријумф није био само дјело једанаесторице на терену. Са сјеверне трибине, гласна и млада навијачка група „Тунгузи“ носила је своје љубимце. Њихови гласови, бубњеви и заставе давали су снагу сваком трку, свакој борби за лопту.
И тако је Вележ, у једној обичној лигашкој утакмици, показао да ће ова сезона бити веома успјешна.
.
