Како су спортисти стварали РС-Жељко Пикула ФК Вележ Невесиње

Аутор: Весна Стајић
07.01.2021. - Фудбал

 

 

  Кад војничке чизме замијене копачке

 

 

Борба то , борба то…

Да ли је било тако? Запитах се чекајући свог саговорника. Знам да није, али сачекаћу његов одговор. Намјерно сам изабрала њега да попричамо на ту тему, јер знам да се пар пута јуначки дигао из пепела. Чекам га и сјећам се. Дјелимично сам била свједок тог времена па многе ствари знам.

Невесињски Вележ је фудбалски клуб кроз који су прошла многа имена, позната и непозната. Морам нагласити да је већина тих имена која је затекао Отаџбински рат, презула своје копачке у војничке чизме.

То вријеме и те године су оставиле два избора свима који су се нашли на овим просторима.Један је био отићи, а други остати и презути обућу.

Таман што је скинуо војничке чизме дошавши са одслужења војног рока и поново обуо вољене копачке, морао је поново да се презује. Као што рекох имао је два избора , изабрао је други.

Причаћу са Жељком Пикулом , некадашњим фудбалером Вележа, данас успјешним подузетником из Невесиња.

„Слабо ти он има времена за кафу и било какву причу“, кроз осмијех ми говори његова супруга и додаје „ И наше четверо дјеце највише је васпитао засуканих рукава, у послу.“

Радна и честита је то породица , то ми је познато, и свјесна сам да ћу морати мало сачекати.Таман што смо се „сабрале“ ето ти Жеље.

Док га посматрам како сједа са нама примјетих да сам нешто заборавила. Данас није ни у копачкама и ни у војничким чизмама већ у радничким ципелама…

Узима у руку слику свог тима из 91-ве и сједе поред своје сапутнице.

У послу сам био, кад сте ме звали, опростите што чекате.“

Погледа слику па застаде. Али овај пут застаде као да је скупљао снагу да настави. Дубоко је уздахнуо погледавши у слику коју је стискао жуљевитим рукама и с благим пријекором у гласу настави: – „Увијек сам био тврдоглав, у свему… Тако је било и кад је рат почео. Сви су ме покушали одговорити, а он највише, био сам одлучан. Никад одлучнији. Сјећам се тих ријечи: “Стари, идем бранит своју земљу, свога брата,  сестре, тебе и мајку. Ако ме волиш, немој ме одговарати од тога, не могу бјежати и тамо негдје мирно сједит док наша домовина крвари”, прича нам Жеља.

“Срце му је пуцало, али се у исто вријеме пунило поносом. Знао сам ако одем да га можда више никад нећу видјет. Прогутао је сву своју муку, знао је да ћу отић без обзира на све, зато је једва смогао снаге и рекао ми: “Ајде, сине мој, Бог нека ти је на помоћи и нек те чува. Да ће се рат тако поиграти са нама нисам ни сањао. Проклети вихор однесе њега, на правди Бога, на кућном прагу. Остави још једно бреме на мојим младим плећима”, говори Жељко са поносом у гласу и наставља:

Да се вратим на почетак, а навикао сам, отац ме научио још док сам играо фудбал, кад паднем да устанем, отресем се и испочетка. Копачке су остале у гаражи, а ја сам са чизмама на ногама замакао у Вележ ,али овај пут у планину , а не у клуб. Борба то, а борба то, хм. Мислио сам да се знам борити, и знао сам,само не по тим прљавим правилима гдје нема ни жутих ни црвених картона.Свиђало ти се не свиђало морало се играти. Питаш ме о успоменама, да ти кажем ја се трудим да се сјећам само лијепих, мада ни од оних ружних не могу побјећи ево чула си. Већина нас из нашег некадашњег Вележа има ратну причу, а шта друго и очекивати од једног Невесињца, јер оне са  „првим“ избором и не сматрам Невесињцима

Скроман је Жеља ,мада га живот није мазио.Постигао је много.Није постао познати фудбалер што му је можда и био сан, али имао је пречег посла када је требало порадити на његовом остварењу. Ваљало је бранити своју родну груду. Остварио је зато много вредније снове. Са супругом је подигао четверо дивне дјеце и развио  властити посао. Фудбал му је био и остао велика љубав коју преноси на свог сина…

Коментари
Издвајамо