Постоје дани који се не памте само по побједницима, него по осјећају да се у једном мјесту пробудило нешто што је годинама тихо чекало свој тренутак. Управо такав био је Видовдан у Љубињу.
Град који је деценијама препознатљив по одбојци, овога пута живио је за фудбал. На улицама, у кафићима, испред продавница и уз сам терен, најчешће питање није било ко је освојио неки одбојкашки турнир, него како је завршила утакмица, ко је постигао гол и ко се пласирао у финале. Чинило се да је тог дана лопта промијенила правац разговора читавог мјеста.
У организацији Школе фудбала „Академац“ одржан је Видовдански турнир који је окупио више од педесет екипа из Босне и Херцеговине и региона. На теренима, травнатом који је „оживљен“ након дужег времена и малофудбалском у центру града, је наступило неколико стотина малишана генерација од 2011. до 2018. године, а Љубиње је од јутра до вечери било испуњено дјечијом грајом, аплаузима и радошћу.
Посебну симболику носила је чињеница да су поново оживјели стари вањски терени. Послије скоро петнаест година на њима су се поново чули звиждук судије, ударац лопте и дјечији смијех. Трава је поново осјетила копачке, а голови, који су годинама стрпљиво чекали нека нова покољења, поново су постали мјесто славља. Као да су и сами терени једва дочекали да се на њих врати живот.
У категорији 2013/2014 наступило је двадесет екипа, док је међу најмлађима, генерацијама од 2015. до 2018. године, снаге одмјерило чак тридесет три екипе. Био је то истински празник омладинског спорта, у којем резултат није био једино мјерило успјеха. Побјеђивали су и они који су постигли први гол, и они који су први пут обукли дрес, али и они који су научили да се након утакмице пружи рука противнику.
Најбољи по генерацијама били су:
2013/2014
2011/2012
2017
2018
2016
2015
Оно што ће, ипак, остати као најљепша слика овог Видовдана није само списак побједника. То су бројни навијачи, родитељи који су бодрили свако дијете истим жаром, тренери који су стрпљиво савјетовали своје екипе и осјећај да је један мали херцеговачки град на један дан постао велико игралиште.
Школа фудбала „Академац“ није организовала само турнир. Организовала је повратак живота на терене који су готово заборавили како изгледају дјечији кораци. Подсјетила је Љубиње да има снаге, воље и људи који могу створити спортски празник за памћење.
И можда је баш то највећа побједа овог Видовдана – што се у Љубињу, барем на један дан, више говорило о фудбалу него о одбојци. Не зато што је један спорт побиједио други, већ зато што је побиједила дјеца, спорт и вјера да свако мјесто живи онолико колико живе његови терени.
