Побједе на спортским теренима пролазе, пехари временом постану дио витрине, али добро које човјек учини другоме остаје.
То је још једном показала екипа „Но-Ми“, овогодишњи побједник турнира „Трофеј Зелени“, која је дио новца освојеног на турниру усмјерила у хуманитарне сврхе.
Ова екипа подржала је двије хуманитарне акције – помогла је Фондацији „Свети Вукашин“, а откупила је и дио тиража књиге „Срећо моја“, аутора и новинара Ратомира Мијановића.
Сва средства прикупљена продајом књиге биће уплаћена за набавку лаптопа за по једно дијете из шест источнохерцеговачких општина.
За „Но-Ми“ то није изузетак, већ традиција.
Већ дуги низ година играчи који се окупљају под овим именом дио новца освојеног на турнирима поклањају онима којима је помоћ најпотребнија. Њихове спортске побједе тако добијају једну нову, много важнију димензију – постају прилика да се учини добро.
Иза свега стоји Здравко Мишељић, представник екипе и њен предсједник, човјек чија је животна прича дубоко везана за Херцеговину.
Мишељић је родом из Мируша, села које данас више не постоји, јер је остало под водама Билећког језера. Ипак, мјеста могу нестати са мапе, али не и из сјећања.
Посебно мјесто у његовом животу има његов брат Новак Мишељић, по коме је названа и фирма „Но-Ми“, као и екипа која већ деценију и по ниже спортске успјехе.
Новак је био спортиста, а живот је изгубио у несрећном случају током ратних година у Херцеговини.
„Моја фирма ‘Но-Ми’ носи име по мом брату Новаку Мишељићу, који је и сам био спортиста и који је несрећним случајем страдао у борби за слободу у Херцеговини од 1992. до 1995. године. Именом које сам дао својој фирми, а које носи и екипа која је за деценију и по освојила 25 пехара и медаља, желим да сачувам име мог покојног брата и увијек сам спреман да помогнем младе људе – спортисте, као и бројне хуманитарне акције у родној Херцеговини, Боки и шире“, рекао је Мишељић.
А иза тих ријечи стоји оно што се не може измјерити бројем пехара.
За петнаестак година „Но-Ми“ је освојила 25 пехара и медаља, али је, чини се, највећа вриједност њихових побједа управо у томе што су дио тог успјеха спремни да подијеле са другима.
Од спортског терена до хуманитарних акција пут понекад није дуг. Потребни су само воља, људскост и осјећај да туђа радост може бити већа од сопствене.
Зато је прича о екипи „Но-Ми“ много више од приче о једном турниру и једном пехару.
То је прича о пријатељству, сјећању на једног спортисту, љубави према родној Херцеговини и потреби да се помогне тамо гдје је помоћ најпотребнија.
Јер пехар се може освојити за један дан, али доброта коју човјек остави иза себе траје много дуже.
А „Но-Ми“ своје побједе, из године у годину, управо тако – претвара у добро.
