Тихо прође још једна фудбалска година, као облак што се лагано спусти над Леотаром.
У години када су трибине више ћутале него што су пјевале, када је свако навијање звучало као ехо давно прошлих дана, Леотар је исписао још једну страницу своје фудбалске повијести. Страницу без злата, без великог славља, али испуњену знојем, тишином и тврдим кораком на ивици наде.
Тридесет и четири пута су плаво-бијели излазили на терен. Четрдесет и два пута послали лопту у мрежу. Ни мало, али ни довољно да запале нешто више од повремених уздаха. У свакој утакмици наговјештаји су се пробијали, али ватра никад није запламтјела. Искре су падале по трави, али нису прерасле у пожар.
Ипак, међу свима, један глас одзвањао је најгласније – Огњен Ђуричин, са осамнаест голова. Трећи голгетер Прве МТЕЛ лиге РС. Најсјајнија тачка ове пригушене сезоне. Промашивао је али и итекако погађао.
Одбрана није поклекла. Двадесет и девет пута примили су гол, али то је била једна од најбољих статистика у лиги. Али шта вриједи одбрана ако се не слави гол више? Није било довољно. Није било ни за више, али било је довољно да кажемо – нисмо се распали.
Два тренера – Шараба и Јагодић, двије визије, један пут. Млади су добијали минуте, али не и простор. Добијали су утакмице, али не и вјеру. Неће им се замјерити, али им недостаје искуство. Јер у временима обнове, а Леотар је жарко жели, фудбалска младост није луксуз, него основа.
Девето мјесто – ни горко, ни слатко. Ни пораз, ни тријумф. Само пролазна киша над Полицама, која пере, али не носи. Дванаест побједа, девет ремија, тринаест пораза – баланс који не оставља укус, већ празнину. Али и празнина може бити плодна земља за нову сјетву ако се правилно размишља.
Не смијемо заборавити – финале Купа Републике Српске. Поражен је Леотар од Борца у Бањалуци, али пут до финала није био случајан. Била је ту борба, вјера и достојанство. Није утјеха, али није ни ништа. И онда навире сјећање… сјећање на 2003, када се шампионска пјесма разлила са Полица. Тог маја били смо шампиони, а овог маја смо се борили за опстанак. Тужна слика.
Један добитак остаје – нови терен у касарни. Трава која ће, ако буд како треба, памтити прве кораке нове генерације. Тло под ногама младих, темељ који неће одмах родити плодове, али ће – ако буде сунца и стрпљења и крвавог рада – изњедрити нешто вриједно.
Припреме за сљедећу сезону? Одавно су већ требале почети. Јер нова сезоне је све само не обична – биће јубиларна. Леотар слави сто година. Вијек наде, борбе, поноса, падова и устанака. Сто година фудбалске емоције која није увијек била побједничка, али је увијек била вјерна.
Гдје ће Леотар дочекати ту годишњицу? У Првој лиги Републике Српске. Да ли му је ту мјесто? То се не мјери ријечима, већ резултатом. Само један правоугаоник има право на пресуду – зелени терен.
Легендарни Сеп Хербергер, тихи фудбалски мудрац, некада је рекао:
„Лопта је округла. Утакмица траје деведесет минута. Све остало је само теорија.“
Ми бисмо додали – теорија која се не остварује без труда, без љубави, без жртве. И крвавог рада.
Треба поштовати оне који улазе на стадион када киша пада, када се губи, када нико други не гледа, када се чују узвици негодовања са трибина – њихово срце зна. Они не траже побједу – они траже борбу, дресове натопљене знојем и фудбалски смисао. А смисао се понекад крије баш у томе – остати, преживјети, не пасти.
Леотар је ове сезоне преживио.
А то, пријатељу, ако ћемо ставити прст на чело, – то је већ нешто.
То је темељ.
То је почетак.
Из грешака се учи. Ако смо паметни.
