Невјероватан таленат деветогодишњег Билећанина, Максима Јокановића, већ је препознала Црвена звезда. Са својим првим фудбалским корацима подсјетио је све да и у малим мјестима ничу велики снови.
На једној тренинг утакмици у Требињу, овај дјечак са лоптом показао је брилијантне потезе који су оставили без текста тренере и скауте београдског клуба. Толико су га брзо упамтили да су га већ видјели као будућег првотимца на Маракани. Тако је Максим постао дио генерације 2016. годишта – корак ближе својим црвено-бијелим сновима. Фудбал је за њега и игра и љубав. Лопта му је најбољи друг, а почео је да тренира већ са четири године. Из куће носи навијачку љубав према Звезди, па није ни чудо што му је позив клуба био као испуњење дјечачког сна. „Када сам добио позив, тати сам рекао: то је мој сан!“, каже Максим, којем је омиљени фудбалер словеначки ас Тими Макс Елшник. А кад није са лоптом, најчешће је са својим најбољим другом Стефаном Шуловићем – на терену, али и ван њега. На турнирима је већ мали „страх и трепет“ – редовно осваја пехаре за најбољег играча или стријелца. Посебно памти турнир у Чајничу, гдје је постигао голове и против Партизана – и у групи и у финалу.
„Тај пехар увијек ће имати посебно мјесто у мом срцу“, каже он кроз дјечачки осмијех. Да је ријеч о великом таленту, потврђује и његов тренер из ФК Херцеговац, Никола Даковић: „Максим и Стефан су предводници једне од најталентованијих генерација нашег клуба. Максим је дијете које својим потезима не оставља никога равнодушним, а уз то је и добар друг, васпитано и весело дијете.“ Задовољивши високе критеријуме Звезде, Максим је већ прошао припреме у Врњачкој Бањи и почетком септембра браниће боје црвено-бијелих на турниру у Румунији. А да живот није само лопта – овај дјечак најбоље показује. Јер осим што је одличан ученик, зна и да запјева уз гусле. Па кад умори ноге трчећи за лоптом, Максим узме струне и пјесмом покаже да у њему живи и дио старе Херцеговине. Тако у једном дјечаку станују и фудбалски мајстор и гуслар. А ко зна – можда ће једног дана са Маракане, умјесто само навијачког поклича, зазвучати и по која херцеговачка епска строфа. До тада, Максим наставља да машта, трчи и смијеши се – јер снови су најљепши кад их трчи једно деветогодишње дијете.
