Сутра почиње Олимпијада у малом фудбалу у Требињу.
Некада би ова реченица била довољна да узбурка град. Да се данима прије првог судијског звиждука прича ко је довео појачање, ко је фаворит, ко ће бранити боје свог краја и ко ће под рефлекторима написати нову љетну причу за памћење.
Данас?
Сутра почиње Олимпијада са свега десет сениорских екипа.
Десет.
И то можда није пораз организације, можда није пораз спорта, али јесте пораз једног града који је некада живио за овај турнир.
Нема више квалификација. Нема више листа чекања. Нема више дилеме како пронаћи термин за све заинтересоване екипе. Нема више ни оне дјеце која су сатима сједила уз ограду чекајући да једног дана и сама заиграју за свој кварт.
Јер, према незваничним информацијама, ни омладинске категорије не стоје много боље.
А када млади не желе да играју Олимпијаду у малом фудбалу у Требињу, онда проблем није у младима.
Проблем је у Олимпијади.
И проблем је у онима који годинама одбијају да признају да проблем постоји.
Годинама слушамо исте реченице.
„Таква су времена.“
„Дјеца више воле телефоне.“
„Нема више интересовања за спорт.“
Заиста?
Како онда објаснити да Љубиње има свој турнир који из године у годину биљежи одличну посјећеност, пуне трибине и атмосферу какву би многи пожељели?
Како објаснити да ће и Билећа организовати свој турнир, свјесна да мали фудбал и даље има публику и своје мјесто међу људима?
И како онда објаснити да је управо у Требињу потенцијал више него очигледан?
Довољно је сјетити се турнира у насељу Тина, који је показао да интересовање постоји, да људи желе да гледају мали фудбал и да заједница зна да стане иза доброг спортског догађаја. Трибине су биле пуне, екипе бројне, атмосфера одлична, а организација на високом нивоу.
Дакле, проблем није у томе што људи више не воле мали фудбал.
Проблем је што Олимпијада више не успијева да пробуди оно што је некада представљала.
Можда зато што се не разговара довољно са екипама.
Можда зато што се не питају млади шта желе.
Можда зато што неко вјерује да ће се традиција одржавати сама од себе.
А неће.
Традиција није фотографија на зиду нити успомена у новинској архиви.
Традиција се његује.
Обнавља.
Брани.
Прилагођава времену.
Олимпијада у Требињу предуго живи од старе славе и успомена на пуне трибине, квалификационе утакмице и времена када је читав град знао распоред четвртфинала напамет.
Али успомене не играју утакмице.
Успомене не попуњавају пријавне листе.
Успомене не доводе дјецу на бетон.
Зато је вријеме да се престане са задовољавањем минимумом.
Вријеме је за озбиљан разговор.
Са екипама.
Са мјесним заједницама.
Са младима.
Са људима који су некада играли и људима који данас не желе да играју.
Вријеме је да се постави питање да ли је потребан нови концепт, нови систем, нови садржаји, нова енергија и нови људи.
Јер десет екипа није статистика.
Десет екипа је упозорење.
А упозорења имају незгодну особину.
Ако их довољно дуго игноришете, претворе се у крај.
И зато можда највеће питање пред почетак овогодишње Олимпијаде није ко ће освојити пехар.
Право питање је:
Хоће ли за неколико година имати ко да га освоји?
Јер највећи противник Олимпијаде више нису јаке екипе из других насеља.
Највећи противник постала је равнодушност.
Турнир не гасе празне трибине.
Турнир гасе празне пријаве.
Ако се нешто не промијени, ако се не почне разговарати са екипама, са младима и са људима који су деценијама живјели ову причу, могли бисмо доћи у ситуацију да једног љета више не расправљамо ко ће бити шампион.
Него да ли ће Олимпијаде уопште бити.
А то би био пораз који не би припадао ни организаторима, ни екипама, ни спорту.
То би био пораз Требиња.
Сутра играју:
20.00 — „МОКРИ ДОЛОВИ“ – „ГОРИЦА“
21.00 — „ДОЊЕ ПОЛИЦЕ“ – „ГОРЊА ХРУПЈЕЛА“
