Мишићи не стварају шампиона, срце га ствара.
Некако ми се често ових дана оваква мисао врлуда по глави. Шта је и заиста суштина побједника, шампиона…. Визија, идеја, тренинг, срећа… По мало од свега али као и у квалитетном, али не феноменалном филму, недостаје оно… нешто.
Фудбалски турнир у Граду сунца, који је успјешно реализовао Леостарс, учврстио ме је у вјеровању да се шампионска идеја носи дубоко у себи. Можда они никада неће бити премијерлигашки играчи, неће осјетити чари великих терена, атмосферу дербија и великих утакмица…. Неки од њих ће постати угледни грађани а сви они, на челу са њиховим тренерима добри људи.
Млади фудбалери билећког Херцеговца игром и понашањем на терену, током утакмице, на трибинама и мимо терена показали су да у себи носе нешто лијепо, добро и племенито.
И њихови тренери.
Ово пишем из разлога што је фудбал у Билећи био на издисају, сениори се одавно нису такмичили, радила је понешто омладинска школа али искра фудбала је и даље горила. Недостатак новца је био проблем који је евидентан ко зна од када. И још траје. Али…
Доласком новог руководства све се промијенило.
И то од почетка. Од базе.
Заиста је било лијепо ове дјечаке видјети како складно дјелују на терену. И на трибинама. Обучено истовјетно савјете својих тренера су примили мирно и тихо и радили…
Освојили су четврто мјесто.
Мало су туговали али чини ми се много више радовали.
И слика то показује.
И показали да у Билећи дува један лијеп, угодан, обећавајући фудбалски вјетар. Вјетар који ће створити ако не шампионе, онда сигурно добре људе.
А да постанеш шампион не требају ти мишићи.
Треба ти велико срдачно, добродушно, питомо, племенито…. срце.
Ова дјеца и њихови тренери их имају.
А резултати… ма ко још мари за њих.
Дјеца су најбитнија.