Анкица Барзут некадашња атлетичарка Леотара, у Гласу Требиња, са посебном емоцијом, жаром, али и тугом прича о свом тренеру Милану Бубалу, ког сматра најзаслужнијим за своје успјехе. Према њему осјећа велико поштовање, али и неизмјерну захвалност због свега што је урадио за њу као и друге атлетичаре из њене генерације. Ту захвалност је показала и оног тренутка кад је пристала да умјесто њега, постхумно, попуни „Споменар босанскохерцеговачких тренера тркача пјешака“ Драгомира Чабрила.
„Тренер Милан је био неко ко је живио и дисао за атлетику, а дјеци коју је тренирао био је пријатељ и други родитељ. Радовао се успјесима својих атлетичара више него они сами. Свој живот је посветио туђој дјеци и бринуо о њима као да су му најрођенија. Каријеру је започео у АК Леотар Требиње, средином осамдесетих година. Као атлетичар остварио је изузетно запажене резултате на разним такмичењима, а у једном тренутку се код њега јавља жеља да се окуша и као тренер те са 20 година почиње да држи тренинге у свом матичном клубу. Усавршавајући властито и усвајајући знања својих колега тренера изњедрио је бројне шампионе средњих и дугих пруга. Иако су услови у којима је радио и тренирао били далеко од идеалних, није посустао у охрабривању својих атлетичара да се из тако тешких околности стварају најбољи резултати. Кроз предан, пожртвован и коректан рад са колегама и атлетичарима, остварује подршку локалне заједнице и других релевантних институција које помажу клуб у том периоду нимало лаком за спорт. Врло брзо су услиједила и бројна такмичења, припреме и даља усавршавања тренерског умијећа. Прва његова звијезда која је заблистала на просторима БиХ била је Весна Нинковић. Рат деведесетих година прекида његов позив те атлетску стазу замјењује ратиштем. Након што је рат завршен, наставља гдје је стао и са неколико својих сарадника поново покреће рад АК Леотар са жељом да створи нове рекордере и врати сјај требињској краљици спортова. И успио је у томе па су његов труд и стручно знање атлетици подарили групу сјајних такмичара и рекордера“, неке су од ријечи којима је Анкица представила свог тренера у књизи у којој се налази близу педесет босанскохерцеговачких тренера који су дали изузетан допринос атлетици, не само у Босни и Херцеговини и Републици Српској него и шире”, емотивне ријечи Анкице Барзут.
Великане не смијемо препустити забораву.
Нека ове ријечи Анкцие Барзут и наша објава, буду мали прилог да се име Милана Бубала не заборави.
