Иако немају атлетски клуб, ни савремени стадион, ни систематску подршку тренажном процесу, становници Гацка годинама освајају медаље, постављају рекорде и стоје на постољима широм Републике Српске и региона. Талас тихих побједника долази из срца источне Херцеговине, с планинских падина и крашких долина гдје се, изгледа, рађају шампиони – и то без тренера, али с даром који се не може измјерити само бројкама.
Гацко, општина без атлетског клуба, изњедрила је низ сјајних спортиста, посебно у бацачким дисциплинама. Њихови резултати би били импресивни и у већим срединама са развијеном спортском инфраструктуром, али у Гацку, гдје се копље чешће бацало по њиви него на терену, оне добијају димензију чуда.
Да ли је тајна у ваздуху, у квалитету живота, у генетици? Или је ријеч о нечему много једноставнијем – исконској снази херцеговачког човјека, навикнутог на борбу, тишину и истрајност?
Професор физичке културе у Средњошколском центру „Перо Слијепчевић“ у Гацку, Глигор Кошутић, не само да васпитава нове генерације – он их инспирише.
Фудбал му је био прва љубав, карате и кик-бокс пут личне дисциплине и снаге, али тек у зрелим годинама, у „краљици спортова“ – атлетици, пронашао је свој прави израз. Ветеран по категорији, али у срцу вјечити јуниор, Кошутић са сваког такмичења доноси понос и медаље у свој родни град. Са „Балкан Опена“, Првенстава Србије, Републике Српске, са дворишних терена и хладних хала – враћа се сјајан. Увек окићен – не само одличјем, већ и људском скромношћу.
Његова адаптивност је ријеткост. Са једнаким жаром трчи, баца и скаче, било да је на стадиону у Новом Саду, у Скопљу, или на импровизованом терену у срцу Херцеговине. Дисциплина, техника, а изнад свега – душа, чине га синонимом спортског успјеха у Гацку.
Али Глигор није само спортиста – он је домаћин. Његова породица, права мала школа вриједности, најбољи је доказ да спорт није само медаља, већ и начин живота. Његов син, Чедомир Кошутић, већ је уписан међу најперспективније атлетичаре Републике Српске. Првак је Српске у бацању кугле, вицепрвак у копљу – али изнад свега, достојан насљедник очевих идеала.
Гацко можда нема атлетски клуб. Али има Глигора Кошутића. Има сина Чедомира. Има породицу у којој се злато не мјери само у грамима – већ у примјеру, васпитању и љубави према спорту.
Природне физичке предиспозиције становника овог краја, како кажу стручњаци, нарочито долазе до изражаја у дисциплинама снаге: бацању кугле, диска, копља. Али, оно што никад не може стати у табеле јесу мотив, понос и урођени инат – да се покаже, докаже и надмаши, и себе и околности.
Без трибина, без пажње медија, у дресовима који често стигну касно и у патикама које нису увијек нове, млади и стари атлетичари из Гацка кроје спортску мапу са југа Републике Српске. У њиховим причама нема сензације – има само рада. И у тој скромности лежи њихова величина.
Јер Гацко можда нема атлетски клуб – али има нешто снажније: људе који трче, бацају, скачу, и вјерују. Људе који знају да пут до злата не почиње на стази, већ у срцу.
